Početna

НЕГДАШЊИ ЋУРЧИЈСКИ СОКАК И ЖИТНИ ТРГ

Овај део Новог Сада, од Владичанског двора па све до почетка Темеринске, Кисачке и улице Јована Суботића чини логичну целину иако је називима издељен на три дела.

Нови Сад 'Платонеум'и Саборна црква

Угао Пашићеве и Златне Греде и 'Платонеум' - задужбина владике Платона, прво седиште Матице српске након пресељења 1864. из Пеште у Нови Сад.

Војислав Пушкар наводи да се ова улица, између осталог до 1918. звала Велика Чаршија и Ћурчијска улица. Између два рата то је била Пашићева улица, а за време мађарске окупације улица Јокаи Мора.

После другог светског рата улица је носила име првог српског социјалисте, Светозара Марковића, који је једно време живео и деловао као емигрант у Новом Саду. Поред осталог, био је активан 1872. и у Задрузи Срба занатлија новосађана која је претеча нашег Удружења.

Током 90-тих улица је именом подељена: од Саборне цркве до Грчкошколске, тј. Златне Греде зове се Пашићева, а даље, до Матице српске то је улица Светозара Марковића.

Нови Сад - улица Светозара Марковића

На слици је део улице са имeном Светозара Марковића.

''Наjпре je овде била Команда граничарске Оберкапетаниjе. У време постојања Подунавске војне границе 1699-1746. године у Петроварадинском Шанцу, потоњем Новом Саду, налазила се jедна од граничних јединица, а ту је било и седиште неног оберкапетана, коjи je и становао у куhи са великом баштом на овом месту. У времену од 1735. до 1748. године оберкапетан je био Секула Витковиh, запамћен по својој строгости, крутости и насиљу над житељима оба дела насеља -и граничарског (воjничког) и коморског (цивилног), на коje јеПетроварадински Шанац до 1748. године био подељен.
Нови Сад - улица С. Марковића сликана са Трга Марије Трандафил Када je Подунавска граница укинута, Шанац je 1748. године обједињен под jедну -цивилну управу, добио привилеrиjу слободног краљевског града и ново име -Нови Сад.

Захваљујући новом повољниjем положаjу Нови сад се брзо развиjао у напредну варош трговаца, занатлиjа и баштована. С тим у вези у њему je нарочито оживео трговачки и робни промет, тако да je у граду и боравило и кроз њега пролазило много страних трговаца. На месту дотадашње Оберкапетаниjе подигнут je хан - крчма типа свратишта за смештаj пугника-трговаца, њихове робе и запрега. Трговци коjи су У Нови Сад долазили из Турске и уопште с балканских простора, били су обавезни да одседну и неко време проведу у хану, као у некој врсти каратина . 3бог тога су Новосађани ову гостионицу и називали турски хан или краће хан.

Трговци и путници С Балкана у Нови сад су долазили из Срема друмом и преко понтонског моста на Дунаву, а такође и лaђaма. Они су своjим лaћaма и робом стизали скоро до самог хана -Дунавом, jедним од многих рукаваца Дунава, коjи се с источне стране увлачио у градску териториjу и пролазио кроз Подбару ( отуда су ови источни делови града добили и име) и данaшњу Скерлићеву и Натошевићеву улицу и допирао чак до зграде данашње Поште. Мањим лaђaма хану се могло прићи на 200 – 300 метара, где је било и пристаниште (пристанишна зграда је порушена 1930.) а одатле ханским сокаком стизало се у хан. То пристаниште било је негде на половини данашње Скерлићеве улице.

Хан je постоjао цело столеће - од 1748. до 1849. године, када je порушен и спаљен, као и скоро цео град (у jуну 1849), приликом бомбардовања града с Петроварадинске тврђаве..

Месту на когем je био хан и даље je придаван значај, па je уступано само на привремену употребу. Било je разних комбинациjа за шта да се искористи за дуже време. После Револуциjе 1848-49. године и рушења града предстоjало je подизане нове Градеке куће. Према замисли Светозара Милeтиhа, градоначелника 1871/72. године, нову Градску кућу требало je подићи на месту где je био хан, нарочито с обзиром на величину плаца-кућишта. Томе би, по његовој замисли, следило фермирање централног градског трга и осм Градске куће подиэање још низа репрезентативних зграда, међy коjима и централне rpaдcкe основнене школе (само je то и реализовано -Николаjевска школа).

Овој Милетиhевоj концепцији формирања централног градеког трга супротстављена je друга -да се обликуjе испред католичке цркве. Ова друта концепција je усвојена и реализована на прелазу из 19. у 20. век градњом нове католичке цркве на истом месту, нове Градске куће преко пута од њењ и jош неколико других грађевина. То место -данамашњи трг Слободе, има и данас функциjу цеmpалног градског трга, иако град има десет пута више становника него на почетку овог века.

Плац на којем je био хан причекао je још 25 година на другу намену -купила га je богата Новосађанка Мариjа Трандафил и завештала Матици српскоj да на њему подигне данашњу зграду, намењену Дому за незбринyту децу. Колико je ово био велики допринос решавању једног крупног социјалног проблема не треба посебно подвлачити. Дом je предат на употребу 1912. године.

Овој сврси je дом, међутим, служио само до 1929. године, када се ова институциjа преселила у такође за њy подигнуту зграду изван града - на Саjлову (данашњи Ветеринарски институт).

У зграду дома уселила се Матица српска која се у њој и данас налази.''

(Текст др Миленка Палића 'Турски хан на месту Матичине зграде' објављен у Свескама за историју Новог Сада, бр. 2)

Нови Сад - Пашићева улица

У бомбардовању са Тврђаве за време Мађарске буне јуна 1849. град је сасвим разорен. Изглед старог језгра Новог Сада, па и овог краја настао је после тог времена.

Нови Сад - Трг Марије Трандафил и Занатски дом

Трг Марије Трандафил (зграда бр. 12 у првом плану и Занатски дом).

Трг се кроз историју најћешће назива Житни трг. Од 1927, стоји у 'Причама варошких улица' Војислава Пушкара, добија име Кнегиње Зорке, а време мађарске окупације поново носи име житног трга на мађарском језику.

После рата накратко је опет Трг кнегиње Зорке, од када је све до 2001. био Трг Светозара, односно Тозе Марковића.

Називи 'улица' и 'трг' су се током историје смењивали да би се тек касније усталио назив 'трг'.

Нови Сад - стари Житни трг, сада Марије Трандафил

Угао Темеринске, Кисачке и улице Јована Суботића, сликан са Житног Трга.

'' На тргу се налазио камени крст постављен 1852. поводом бомбардовања Новог Сада 12. јуна 1849. године. После Другог светског рата крст је премештен на Алмашко гробље и посвећен жртвама из Другог светског рата'' (В. Пушкар)

Нови Сад - почетак Темеринске и Кисачке улице

Слика стотинак година касније, скоро са истог места.

Наставак следи